U san sam
ušla pretužna. Sa zgrčenim želucem. Čitala sam znajući šta mogu da nađem. I
konačno pročitala. Ono što nije mogao da kaže. Nije lakše živeti u neznanju.
Sada znam. Pa znam.
Ujutru sam
glumila osmeh. I otišla. Mislim
da se neću tamo više vraćati. Nema smisla. Napisao je. Naporno je.
Onda sam susrela mačku. Crnu. Dala joj zalogaj iz usta.
Dotrčala su tri psa. Crni. Žućkasti. I neki smeđe-crni. Podelila sam na tri
ravna dela ostatak. Bilo mi je lakše. Dajem. I davaću i dalje.
Kao i njemu što
sam se dala. Ne očekujući ništa osim istine. Koju on ne zna da kaže. A sada ja
ne želim da izgovorim. Nema smisla.
Više je od tjelesnog. Zato treba stati. Dok ne boli.
Naporno je.
