Nedostajanje

Zovem, ali nijemo. Ćutim, a buka je.

Ako ova suza nije hormonska, sistem prijavljuje grešku. 

Dajem, ne dobijam

U san sam ušla pretužna. Sa zgrčenim želucem. Čitala sam znajući šta mogu da nađem. I konačno pročitala. Ono što nije mogao da kaže. Nije lakše živeti u neznanju. Sada znam. Pa znam.

Ujutru sam glumila osmeh.  I otišla. Mislim da se neću tamo više vraćati. Nema smisla. Napisao je.  Naporno je.

Onda sam susrela mačku. Crnu. Dala joj zalogaj iz usta. Dotrčala su tri psa. Crni. Žućkasti. I neki smeđe-crni. Podelila sam na tri ravna dela ostatak. Bilo mi je lakše. Dajem. I davaću i dalje. 

Kao i njemu što sam se dala. Ne očekujući ništa osim istine. Koju on ne zna da kaže. A sada ja ne želim da izgovorim. Nema smisla.

Više je od tjelesnog. Zato treba stati. Dok ne boli. 

Naporno je.

Nema smisla

Sve ono sto samoj sebi govorim, svaki dan. 
Nema smisla.
Izgovaram na glas neke reci, u zelji da se ubedim.
Nema smisla.
Nedostaje mi. Nije to malo. 
Sedim i radim. Dan prodje. Noc. Gledam i cekam.
Nema smisla.
Nece da prica sa mnom. 
Da li to znaci da ce proci i na ulici kraj mene i nece mi se ni  javiti?!
Kada cu docekati to da ni ja ne zelim da pricam sa njim?

Protivu povredjene sujete i ostale patetike

Sjebi emocije mozgom i nastavi dalje.
Eto cilja. 

I da udarim glavom kroz zid, glava ne bi naučila

Bila jednom jedna ja.
Sedela sam na stubištu ulaza i plakala. Iskreno i iz dubine duše. Jer sam osećala da sam sama. Imala sam samo 6 godina. Moje prvo sećanje vezano za samoću. Tek tako.

Da sam višak, osetila sam i ranije. Nas tri se igramo sa lutkama između spratova. Odjednom njih su dve i ignorišu mene. Suvišna.

I onda mogu da tako nabrojim još n-situacija.
Nekada sam bila ironična. Povređivala.
Nekada nisam ni shvatala zašto. Dobra.
I onda sam samo puštala. Da prođe. Uglavnom ćutala.

Sad sedim u  kuhinji. Kuvam ručak za sutra. Suze same idu. Nisu to suze tuge. Više samosažaljenje. Opet. Jer sam dopustila.
I nikad neću naučiti.
Nikada neću biti pametna za sebe kao što sam za druge. 

Negde u parku, oko podneva...

Pridje mi u parku i pita da mi gata. Odmahnuh joj glavom i rekoh „jok meni“.

Kaze ona: „A jesi ti isto Romkinja? Vidi kako si crna, kao da si nasa.“ 

Nisam. Mada, ko ce znati kakve sve krvi ima u nama. Pomislih.
I sede na klupu pored. Otvorih kutiju sa cigaretama i ponudih joj. Ona presrecna se zahvaljuje, uzima i seda kraj mene. Kaze: „Ma to sam i htela da te pitam, za cigaru. Zato pitah i jesi Romkinja. Dobra si. A da nemas i neku tabletu za glavu?” Naravno da sam imala. Dala joj i to. 

Posedele jos malo u tisini.

Pozeli mi srecu. U dlan, ako je i zavirila, nije nista rekla.

Dobar susret. 

Tapkam u mestu

Intuicija je čudna rabota. Prevariti me teško može. 
Pitanje je šta sada može da bude. 
Spremna. Nisam. Nikad. 
Prilagodljiva. Jesam. Uvek.
Ne volim da čekam.
Ne volim iznenađenja. 

Ћирилицом против кокошки

Кокода.  Неки иритантни тонови. Искључи фреквенцију. Шумови. 

Не чујем. Не. Не. Пробија.

Успећу једном.

Тема о бебама ме не занима. Нити о навикама мужева након буђења.

Само бих да запалим цигарету. Једну. 

Да ћутимо. 

It's Monday

Maska mi treba. Na glavu da stavim i da me ne vide. Belu. Kao da sam truper iz "Ratova zvezda". 

Nisam poželjna danas. Izbačena. Sa stvarima na gomili. Neprijatnost. 
"Nemojte mi ništa zameriti. Niko mi nije rekao. Nisam kriva."
Neprijatno. 

Kao nova u ekipi, svakako ne osećam pripadnost. Ovako, izbačena sa privremenog mesta boravka, najrađe bih okrenula se i otišla.  
Ne zameram gospodinu. Možda bih i ja tako reagovala. Zameram ostalima. 

Neki slobodan sto. Nečije mesto. 
Moje ne postoji. 
Ne postojim ni ja.